Konfučijanizam, taoizam i budizam su tri stuba kineske misli, koje treba posmatrati kao apstrakcije koje imenuju filozofske sisteme s mnogo lica, a koji su ujedno i religije.
U slučaju taoizma, u savremenom kineskom jeziku filozofija i religija sa njim u vezi su različito imenovane (daodjija i daodjiao), ali su i pored razlika duboko povezane: Lao Ce je centralna figura u oba sistema, i dok je u prvom vrhovni mislilac, u drugom je vrhovno božanstvo.
O Lao Ceu (što na kineskom znači “Stari gospodar”) znamo malo, ili skoro ništa, pošto se većina savremenih istoričara slaže da je ili u potpunosti legendaran te da nije ni postojao, ili da je legenda toliko isprepletena sa stvarnošću da je granicu nemoguće utvrditi.
Ako je postojao, živeo je u 6. veku p.n.e. i verovatno je bio dvorski istoričar tokom vladavine dinastije Žou; navodno je Konfučija nazvao neznalicom, ako je uopšte bio savremenik sa njim, dok je ovaj njega, fasciniran, uporedio sa zmajem koji seče oblake na nebu.
Filozofija i religijska tradicija čije mu se utemeljenje pripisuje, taoizam, dolazi od reči “tao, dao” što znači “put”, a zagovara povlačenje mudraca iz sveta, kontemplaciju, postizanje mudrosti kroz nedelanje (ili kroz delovanje bez ulaganja napora), zahteva lična egzistencijalna i etička promišljanja, što ga čini umnogome različitim od konfučijanizma koji je više orijentisan na društveno delovanje.
Jing jang je simbol taoizma
Za taoizam se ne može pouzdano reći kad je nastao, ali kao i svaki istorijski događaj potrebno ga je smestiti u vremenski kontinuum i odrediti ličnost koja se smatra njegovim osnivačem.
Prema nekim podacima taoizam se prvi put javio u Kini u petom veku pre nove ere. Taoizam zaista odgovara ili je odgovarao vrlo specifičnom načinu mišljenja. Medjutim, kao način života on daleko prevazilazi geografske i vremenske granice. Postavlja se pitanje gde svrstati taoizam?
Vrlo srodan tantričkoj tradiciji, taoizam ne pripada nijednoj od kategorija u koje bi oni vođeni fragmentarnom logikom želeli da ga svrstaju.
Za neke on je kineska filozofija, za druge kineska religija, za treće pak jedan veliki konglomerat okultnih i alhemijskih obreda. Međutim, ako ga posmatramo kao filozofiju, konstatujemo da se razvijao zajedno sa Konfucijanstvom; kao religija, zamenio je staru religiju I odupirao se pred navalom Budizma koji se u Kini javlja negde u trećem veku p.n.e.; posmatrano sa trećeg aspekta, taoizam vodi poreklo iz doba Žutog cara koji je živeo i tri milenijumu p.n.e.
Suština problema pri definisanju taoizma je u tome što se ne može odrediti ni kao religija, nije ni filozofija, a još manje nauka. On nije doktrina, nije crkva, ne može se svesti na obrede ili na nepogrešivu dogmu. On ne pruža moralnu pouku u nama poznatom smislu, niti sadrži nepromenljivo učenje ili dogme koje treba bezpogovorno poštovati. Sve je to daleko jednostavnije. Taoizam je lep cvet u bašti, šolja vašeg omiljenog ćaja, poema koja vas je pokrenula, on se nalazi u knjizi koja vam se dopala. Dakle sve je Tao i Tao je ništa .
Taoizam se zasniva na izvesnom broju načela koja se obraćaju koliko čovekovom umu toliko i njegovom duhu. Kao što ćemo videti, ova načela su vanvremenska i da bi postojala nije im neophodan istorijski okvir, niti društveno-kulturni kontekst.
Načela taoizma nam nude jedan novi poredak u odnosu prema prirodi i nama samima. Razumeti tao i ući u njegovu suštinu jeste intuitivno iskustvo. Tao je jedan korak, stav, stanje, a ne fond znanja. Spoznati tao znači posedovati neograničenu svesnost u kojoj se briše svaka razlika između objekta i subjekta, ili jezikom psihologije, između „Ја“ i „Ne-Ja“.
Ali kao i svaka duhovna tvorevina potekla sa dalekog Istoka, zapadnjačkom duhu predstavlja izvesne, ali ne i nesavladive, poteškoće.