Na ravni prve čakre ideje postaju stvarnost. Od velike raznovrsnosti mašte do zamršenih zahteva fizičkog sveta, zemaljska ravan zapravo je laboratorija za naša uverenja. Ono što ima temelj, supstanciju i opravdanost naći će načina da se manifestuje. Ono što ima koren to će istrajati.
U današnjem urbanom svetu malo je ljudi koji su prirodno uzemljeni. Naš jezik i kulturne vrednosti odražvaju nadmoć visokog na račun niskog, to jest visokog mišljenja, položaja, duha, visokih izgleda. Društveno i ekonomski, intelektualni rad više se ceni od fizičkog. Naši prirodni telesni procesi, kao što su eliminisanje otpada, seksualnost, poradjanje, dojenje ili golotinja, smatraju se prljavim, treba ih obavljati samo nasamo i često uz veliki osećaj krivice. Kontrola zdravlja stavlja se u ruke elite, što nam uskraćuje osećaj sopstvenog urodjenog potencijala za isceljenje. Naše strukture moći u poslu, vlasti i organizovanoj religiji teku hijerarhijski, od vrha ka dnu, kontrolišući i često ugnjetavajući one koji su niže, kako bi služili “višem cilju” onih koji su iznad.
Kada izgubimo dodir sa svojim osloncem, gubimo osećaj povezanosti sa čitavim životom. Onda nam vlada deo umesto celine – i, što je još gore, taj deo je izolvan, rasparčan i nepovezan. Kada ignorišemo tle, nije čudo što se suočavamo sa zdravstvenim krizama i ekološkim razaranjem.
U otudjenoj i “neuzemljenoj” kulturi, gde većina vrednosti ne favorizuje telo niti njegova zadovoljstva, mi razvijamo bol. Tela nas bole nakon dana provedenog za kompjuterom ili u vožnji. Stres stalnog nadmetanja i brzog života ne daje nam priliku da se odmorimo i obnovimo, da obradimo tu patnju, da je se oslobodimo. Dok razvijamo bol, postajemo, ironično, otporniji na uzemljenje, jer uzemljiti znači “biti u dodiru”. Biti u dodiru podrazumeva da se taj bol oseti. To je prvi korak u našem procesu isceljenja.
Dok postajemo sve urbaniji, sve mehanizovaniji, dodir sa zemljom i prirodom postaje nam redji i zbog toga nam ispaštaju i zdravlje i samopoštovanje. Moć nam se premešta ka gornjem delu tela gde je i ona, takodje, razredjena, i mora se stalno štititi. Pošto doživljavamo sebe kao zasebne, moć umesto veze postaje čin manipulacije. Gubimo dodir sa svojom životinjskom prirodom i zajedno s njom i svoj osećaj instinktivne moći, gracioznosti i spokoja. Kada nam osećaj sopstvenog bića potiče iz tela, imamo manje potrebe da se potvrdjujemo putem naduvavanja ega. Tle nam je dom – bezbedno je, poznato i sigurno. Ima svoju moć.
Anodea Džudit