Mnogi poistovećuju strast sa nečim negativnim. Pri pomenu i analizi partnerskih odnosa, ljubav i strast se često odvajaju, i to tako oštro, kao da jedna drugu svojim prisustvom negiraju, tj. kao da odbacivanje strasti podrazumeva afirmaciju ljubavi i obrnuto. Postoje dva razloga zbog čega je to tako. Prvi leži u činjenici da većina muškaraca koja ovako razmišlja, ako uopšte i razmišlja, a uglavnom su muškarci ti koji poznaju samo strast, nije osvestila Mesec, Neptun, Pluton i Veneru. Čak i da jeste, oni to ne žele da priznaju, pritisnuti viševekovnom tradicijom patrijarhalnog društva i ustaljenim kulturološkim uverenjima i predstavama. Dakle, muškarci su naterani da ne osećaju, jer oni, tobože, treba da budu razumni i, eventualno, strastveni, spram poriva ženske osećajnosti. Štaviše, muškarci su naučeni da u njima ni ne postoje osećajni principi, odnosno da su oni oličenje samo jednog principa, a to je onaj dnevni, pozitivni i razumni, dok je sve ostalo, ne samo negativno po polaritetu, već i negativno po načinu delovanja. Drugi razlog razdvajanja strasti od ljubavi je taj što mnogi ni ne znaju šta strast zapravo jeste. Pa, hajde da malo preciznije objasnimo ovu leksemu i da konačno demistifikujemo njeno poreklo i značenje, a konsultujući naučnu literaturu.
Strast (grč. παθος, lat. passio: strast, stradanje, trpnja) je veoma jako osećanje prema nekome ili nečemu. Strast se razlikuje od afekta time što ona ne nastupa kao trenutno stanje, nego predstavlja trajno usmerenje čitave čovekove duše. Za strast se često vezuje seksualna tematika, ali ona može biti i profesionalna, životna itd. Vrednovanje neke strasti vrši se prema tome da li je ona usmerena na niže ili na više vrednosti, odnosno kakva dela izaziva
Filozofsko vidjenje
Stoici su kao ideal zagovarali apatiju ili ukidanje strasti zbog njihove škodljivosti. Filozofija renesanse je otkrila pozitivnu ulogu afekata. Spinoza prigovara onim filozofima koji strasti zamišljaju kao poroke i razlikuje strasti prema tome da li povećavaju (radost) ili smanjuju (žalost) moć našeg delovanja. Spinoza smatra da se neka strast može ograničiti i ukloniti samo suprotnom i jačom strašću. Kant razlikuje strasti i afekte, označavajući afekt kao vodu koja probija nasip, a strast kao veliku reku koja se u svom koritu sve dublje probija. Hegel smatra da bez strasti ništa veliko nije stvoreno, niti se bez nje može stvoriti. Ernst Bloh medju afektima iščekivanja razlikuje negativne afekte, kao što su strah, teskoba, koji su uprkos otporu potpuno trpni, i pozitivne afekte kao što je nada. Za Bloha nada sadrži bitno pravu budućnost ili bitak koji još nije ispunjen. Nada, taj antiafekt iščekivanja protiv straha i teskobe, najljudskije je od svih unutarnjih uzbudjenja i dostupna je samo ljudima. Ona se, ujedno, odnosi spram najdaljeg i najsvetlijeg horizonta. Ona je u unutrašnjosti prohteva koji subjekt ne samo ima, nego se iz njega, kao neispunjen, suštinski sastoji.
Budističko vidjenje
Gotama Buda je rekao da postoje čulni utisci, poželjni, ugodni, prijatni i dragi, koji podstiču želju i izazivaju strast. I čovek im se raduje, oduševljava se njima i oni ga obuzimaju. Ako im se čovek raduje, oduševljava se njima i oni ga obuzimaju, onda se u njemu javlja užitak. Pošto nastane užitak, javlja se i strast. Ispunjen strašću, čovek je zapravo u ropstvu, ali poznajući je, on može nastaviti i dalje.
Hriščansko vidjenje
“Strasti su u teološkom smislu posebne slabosti i lična svojstva ljudske prirode koja, kad se ne drže u granicama prirode, mogu uneti grešno stanje i mogu dovesti do propadljivosti i smrti. Strasti najbolje otkrivaju strastvenu crtu i dvojnost ljudske prirode, odnosno, pokazuju da su prirodne sposobnosti, zbog izopačenja slobodne volje, postale izvor greha koji otvara vrata truležnosti ili propadljivosti. U ljudskoj prirodi postoje, naime, ne samo prirodni afekti, nego i naklonost prema grehu vezana za te afekte. Mi poznajemo afekte kao slabosti, kao nerazumne težnje i grešna uzbudjenja. Bestrašće ili čistota, otud, jesu rezultat čovečne volje da drži afekte u granicama razuma prirode, da slušanjem Hrista izleči strasne i nerazumne nagone volje. Isus Hrist je primio afekte, pretrpeo je dragovoljno ljudska stradanja (φθορα), ali on ih je oslobodio njihovog grešnog karaktera svojim bezgrešnim rodjenjem, svojim neporočnim životom i svojim vaskrsenjem. Što se tiče prirodnih afekata, on je istovetan sa nama, te otuda i njegova sposobnost da strada radi nas. Medjutim, Isus je prirodnim afektima oduzeo njihovu grešnu naklonost i tako u našu prirodu uneo nepropadljivost da se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost. (1. Кor. 15, 53). On je apsolutno slobodan od greha blagodareći nepromenljivoj stalnosti njegove slobodne volje; strastvenu crtu naše prirode ispravio je neizmenljivošću svoje slobodne volje.” (Maksim Ispovednik, “Odgovori Talasiju”).
Astrološko vidjenje
Simbol strasti u astrologiji je planeta Pluton. To su i Mars i Sunce i Jupiter, ali Pluton predstavlja onu najintenzivniju strast, onu strast koja se ne može kontrolisati i koja se često doživljava kao nešto sudbinsko, kao neminovnost. Plutonska strast izaziva pojačana osećanja prema nekome ili nečemu. Vlada 8. kućom zodijaka, koju nazivamo i pravom kućom braka (7. kuća je primarna kuća braka) i koja, izmedju ostalog, predstavlja dvoje ljudi u apsolutnom telesnom i duhovnom jedinstvu, kao i njihov zajednički posed, koji je, pre svega, njihova ljubav. U 8. kući, i u znaku Škorpije, koji je konotira i kojim vlada Pluton, prolazimo kroz dubine našeg nesvesnog u kojima možemo da se pročistimo, i to kroz zajedništvo (ukoliko smo u potpunosti predani partneru) ili kroz patnju (ukoliko stapanje nije potpuno). A na stupnju razvoja znaka Škorpije i 8. kuće dvoje postaju jedno i spremni su za produkciju i reprodukcju (zato se škorpijske ljubavi dešavaju na 1. pogled i nisu im potrebna dodatna objašnjenja) ili doživljavaju smrt ljubavi, te se zbog toga 8. kuća, znak Škorpije i Pluton povezuju i sa fizičkom smrću, što takodje predstavlja transformaciju našeg postojanja i čovekov prelazak na viši nivo (u 9. kuću), odnosno u kuću Boga ili u novi život, ili, pak, povratak na niže nivoe, ukoliko u ovoj inkarnaciji nije “položio ispite” kroz iskustva 8. kuće. Ova kuća u potpunosti apsorbuje ličnost i one koji je okružuju, kako bi oni, pročišćeni i obogaćeni dubokim iskustvom, mogli putovati dalje, u 9. kuću duhovnosti.
Strast ili ljubav?
Strast predstavlja vrhunski energetski spoj izmedju muškarca i žene. Ljubav, s druge strane, takodje u jednom vidu predstavlja spoj muškarca i žene i razmenu energije izmedju njih. Ali strast je najviši nivo ispoljenja ljubavi. Teza da strast nije ljubav uopšte nije tačna. Strast je vrhunsko ispoljenje ljubavi. Potvrda tome je to što posle prekida strastvene veze izmedju muškarca i žene koji su je formirali i dalje ostaje fluid koji ih vezuje, jer energetski kontakt koji su jednom uspostavili, na pravi način, nastavlja da funkcioniše i posle prekida veze. Jednom rečju, oni više nikada ne moraju da budu zajedno, ali veza medju njima ipak ostaje.
Mnogi psiholozi ističu da je najčešća greška koju parovi prave u vezi ili u braku ta što očekuju da im partner zameni roditelja, brata, prijatelja, dete…, čak i pored toga što oba partnera imaju i roditelje, i prijatelje, i decu, te su se u tom smislu već ostvarili. Ili, bar, većinu od toga.
Istina je da partneri koji žive pod istim krovom moraju, na neki način, da usklade i svoje navike, komunikaciju i ideale, ali muškarac u ženi, pre svega, traži – ženu. I obrnuto. Jer, žena predstavlja pasivnu energiju – primaoca, a muškarac aktivnu – davaoca, i samo u spoju ove dve suprotnosti moguće je doživeti oslobodjenje. Ukoliko do takvog spoja ne dodje, dešava se da se krizne situacije u životu “transcendiraju” na vrlo težak i bolan način.
Ljubav je ispoljenje lične energije usmereno ka odredjenoj osobi ili objektu. Namerno kažemo objekat, jer energija se usmereno može uputiti i prema stvarima – knjigama ili muzici, na primer. Dalje, lična energija se može usmeriti i ka životinjama – primer su kućni ljubimci. Smrću ili nestankom kućnog ljubimca čovek oseća skoro istu žalost kao zbog smrti bliske osobe.
Da bi se uspostavila prava ljubav potrebno je da ispoljenje bude obostrano. Sa životinjama je relativno lako uspostaviti povratnu spregu, jer one automatski uzvraćaju ljubav. Osećaj primljene ljubavi, kao osećaj primanja energije, je izuzetna prijatnost i blagost, i životinje sa zahvalnošću šalju isti “emotivni snop” nazad ka pošiljaocu. S obzirom da su veoma senzitivne u tom smislu, životinje istovetno reaguju i na sve druge emocije koje im se emituju. Strah, na primer, izazvaće strah u životinji u tvom neposrednom okruženju i ona će te ili napasti ili pobeći od tebe.
Istovetan emotivni senzor poseduje i čovek. Medjutim, za razliku od životinja, čovek ima razum, koji kao štit stoji ispred svih ispoljenja, i logiku, koja kao njegov instrument razvrstava utiske. Pokušajte da nekome svesno uputite osećaj simpatije i ljubavi. Ukoliko se pre toga arogantno ponašao, sigurno je da će ga ta ljubav, bar malo, promeniti.
Razum je ono što je čovekovu svest uzdiglo na viši nivo ispoljavanja. Razum mu je dao govor, mogućnost preoblikovanja prirode i mogućnost stvaranja, ali mu je istovremeno postao oružje protiv nje, kao i protiv sopstvene okoline. A naročito protiv drugog čoveka. U čoveku je ukorenjen strah i on sa strahom reaguje na okruženje.
(izvori: www.wikipedia.com i www.opusstelarum.blogspot.com)