Životinje znaju da umiru. Prepoznaju nadolazeći trenutak preobražaja, poput dobrih domaćica pripreme sve za gozbu u slavu susreta dvaju svetova. Ali čovek nije takav domaćin. Retko kada pripremi doček svojoj kosturnoj prijateljici. Jer čovek malo zna. Na primer, kako da udje u unutrašnjost životinja, a da ih ne ubije pritom? Životinje su neslobodne, vezane prostorom u kojem obitavaju, i svaka promena prostora stvara opasnu rupu u njihovom vremenu postojanja. Za razliku od njih, čovek je slobodan. Može da se kreće, može da se seli sa mesta na mesto, pod ovim narandžastim Suncem. Ali, ne sme  da zaboravi kako selidba spolja znači selidbu unutra. Cena ljudske slobode je gubitak intuicije. Tankoća ljudske kože pokazuje koliko duboko spoljašnji život može ući u naš unutrašnji. Debljina slonove kože pokazuje koliko je slon zatvoren u sebi samom. Zato se povlači kad oseti smrt. To je posao koji niko ne može obaviti za nekog drugog.

Najtvrđi i najdeblji delovi našeg tela pripadaju zemlji: kostur, koža, zubi, nokti. I kad nas smrt rastoči, kad nas potpuno nestane za zemaljsko postojanje, ostaje još samo tvrdoća kostiju. I onda je pošteno kosti vratiti zemlji.

Ne sanjajte slonove, uplašiće vas ogromna životna snaga koju posedujete, a da niste ni znali. Osim toga, nije svejedno sanjate li afričkog ili azijskog slona. Iako ih je lako razlikovati, to nam ne uspeva zato što uglavnom ni ne znamo da postoje ove dve, osnovne vrste slona. Afrički su veći, sa većim ušima i konkavnim leđima. Uši azijskih slonova su manje, baš kao i oni, a konveksna leđa i veliko čelo pomoći će vam da ih prepoznate. Životni vek i jedne i druge vrste približan je ljudskom – doseže sedamdesetak godina. Ali, reprodukciju započinju ranije, azijski čak u uzrastu od 8 do 13 godina, dok afrički nešto duže čekaju na trenutak slavljenja života – poneki od njih i do osamnaeste. I trajanje trudnoće kod slonova je dugo – gotovo dve godine. A što se tiče toliko spominjane slonovske težine: mužjaci nabace i do šest hiljada kilograma, dok ženke tek polovinu ove težine. I u slonovskom svetu je, dakle, muški rod dosta teži. U svakom pogledu, čini se.

Zašto si dopustio svemiru da počiva na tvojoj kičmi, kosmoforu, odnosno, kosmoslonu jedan? Tako osetljiv, inteligentan, zadivljujuće svoj i snažan – kad bi samo znao koliko se malo ljudi može obmotati ovom rečenicom! Komplikovan i intenzivan, sklon ritualima prilikom rađanja i umiranja, čedan i veran, ako je verovati Aristotelu – dok mu ženka nosi mlade, dve duge godine – slon ne skače na nju, a još manje na neku drugu, a spreman je i na osvetu kad se o preljubi radi.

Prostor je slonovska mera. Kad se rodi neka beba slon, njih dvadesetak zapeva u horu, a pesmu im mogu čuti svi koji uši imaju, u krugu od pet do deset kilometara.

Indijci poštuju ovo čudo prirode, posebno poštuju Ganeša, Šivinog sina, koji je bio čovek-slon. Ova mešavina lakoće i težine, koja sa ogromnim trbuhom sedi na sićušnom mišu ili tek cvetu lotosa, Bog je svih mogućnosti. Simbol spoznaje. Može li se, uopšte, biti više od toga? Postoji li nešto što ti ne možeš?

Da, ne sanjajte slona, iako bi to mogao biti pokazatelj da vam je skladište pamćenja prekrcato i da nešto iz njega treba izbaciti.

Slona povezujemo s mudrošću, pamćenjem, starenjem. Zašto mudrost? Jer, znanje sakupljeno iskustvom življenja, ne samo svojim, već i tudjim, i iskustvom svojih predaka, a iskustvo pretvoreno u mudrost, uči nas, najpre, strpljivošću. Kao da zna da je vreme moguće pobediti jedino ignorisanjem. Uostalom, kao i svakog drugog neprijatelja. Jer, ono na što obratimo pažnju u svojim životima, hrani se tom pažnjom i – raste. Sve dok nas i ne nadraste. A tada više ni strpljivost ne pomaže, ugušio ju je ovaj pomahnitali rast uokolo gubitnikovog tela.

Čovek i slon su stalno u sukobu. Možda zato niko nikad nije odgovorio na Darvinovo pitanje – da li slonovi plaču? Potvrdan odgovor bi zaustavio ubijanje slonova zbog slonovače. A u negativan niko ne bi poverovao. Slona, u simboličkom smislu, povezujemo i sa duhovnošću. Biti duhovan znači nadrasti telo na ovom zemaljskom ostrvu, na rubu Mlečnog mora koje, tako ružno i eufemistički, zovemo Putem. Ali, što uopšte znači duhovnost? Najjednostavniji odgovor je – bavljenje nematerijalnim. Pa, onda je ceo svemir duhovan! Naravno, mi ljudi, zajedno sa svim slonovima koje ubijamo zbog neke tamo slonovače, živimo u malom deliću svemira koji je vidljiv, jer tek jedna desetina svemira pripada materiji.

Primakni svoje teško telo, slone! Otvori se prostoru, otvoriće se i on tebi! Ionako ga je sve manje za tvoju raspevanu vrstu!

A do tada ćemo sanjati klepet tvojih ogromnih ušiju, puštajući da svojom težinom otkrivaš našu snagu. I budićemo se zahvalni na mudrom i tako dobrostivom biću. Jer, ima li ičeg moćnijeg od radosne i raspevane mudrosti?

Ovaj svet nema uši, ali čuje tvoju riku, slone kosmoglasni! Ovaj svet nema kljove, ali na tvojima gradi svoje bogatstvo. Ovaj svet ima srce, ali kao da su ga nagazile horde slonova na svom putu ka smrti. O čemu ja to prijatelju teški? O tebi, o sebi, o čudu postojanja između dva događaja kojima bog neizostavno prisustvuje, rođenju i smrti. Zavukao si mi se pod kožu, ovu ljudsku, tanku, i sad mi nema druge nego živeti s tobom u pećini vlastitog tela. Sve dok se jednog dana ne probudimo i ne shvatimo kako je ceo svet tek pećina u kojoj umiru slonovi.

(izvor: www.zdenkaandrijic.biz)