“Dozvolite mi da vam kažem da ste sami u svom svetu. Nema nikoga drugog. I sve drugo što vidite su vaši vlastiti odrazi. Nikada niste izašli iz sebe. I zapravo, nema nikoga drugog osim vas u vašem svetu. Sve su to odrazi. Vi ste zatvoreni zbog tih odraza. Kada nekoga upoznate, da li zaista upoznajete tu osobu ili samo svoj odraz u toj osobi? Jeste li ikad ikoga zaista upoznali ili samo svoje vlastite odraze, vlastite projekcije?

Čim nekoga upoznate, odmah počinjete da ga tumačite. Počinjete da stvarate određenu sliku o njemu. Ta slika je vaša. Osoba nije važna, samo vaša slika o njoj. Osoba se udaljava. Slika je sve jasnija i jasnija. Osoba je zaboravljena. I vi nastavljate da živite sa tom slikom. Kada razgovarate sa osobom sa kojom ste, vi razgovarate sa slikom te osobe, ne sa samom osobom.

Upoznate muškarca ili ženu, zaljubite se. Mislite da ste se zaljubili u tu osobu? To je nemoguće. Vi ste se zaljubili u sliku koju ste stvorili o njoj. I ta osoba se zaljubila u sliku koju je stvorila o vama. Kad god se dvoje ljudi zaljubi, barem četiri osobe su prisutne. Možda i više, ali ne manje. I onda dolazi do problema, jer se nikad ne zaljubljujete u osobu, već u svoju vlastitu sliku o njoj. A ta osoba neće ispuniti tu vašu sliku. Pre ili kasnije, realnost prodire. Dolazi do konflikta između snova i realnosti, između vaše slike i osobe koja je zaista sa vama, a koju ne poznajete. I tu dolazi do sukoba.

Svaka ljubavna veza se razbije o stene. Baš svaka. I što je dublja ljubav, što su intenzivnija osjećanja, pre će se razmrskati. Zašto se to događa? To se mora dogoditi zato što se dvoje ljudi zaljubilo u vlastite projekcije, pa kako onda mogu biti zajedno? Te slike će uvek biti između njih. I te slike biće lažne. Prava osoba je potpuno drugačija. Ona nije vaša slika i nije tu da ispuni vaša očekivanja. A ni vi niste tu da ispunite njena očekivanja. Stvarna osoba je stvarna. Ima svoju sudbinu. Vi imate svoju sudbinu. Ako možete zajedno da hodate, s rukom u ruci, istim putem, barem neko vreme… Prekrasno! Ali ne možete očekivati: “Čini to, nemoj činiti ovo”. Jednom kada počnete sa očekivanjima, uvodite svoju vlastitu sliku u vezu. I tu ljubav umire. Ljubav tada postaje mrtva stvar.

Pogledajte muževe i žene. Ne možete videti zašto izgledaju tako mrtvo i zašto se dosađuju jedno s drugim. Oni se jednostavno tolerišu i, nekako, vuku jedno drugo, Misterija je izgubljena. Ne plešu u istom ritmu. Više se ne gledaju u oči. Te oči nisu više jezera u kojima se možeš izgubiti na beskonačnom putovanju. Drže jedno drugom ruku, ali one su mrtve. Ništa tu više ne teče. Oni se grle i ljube, vode ljubav, ali sve su to samo pokreti, položaji iz tantre. Mrtve, kontrolisane radnje. Ali nema više ekstaze ni hemije. To više nije doživljaj. Ne izlaze iz toga osveženi, podmlađeni, ponovo rođeni. Ulaze u to mrtvi, a izlaze još mrtviji nego pre. Sve postaje trulo. Zašto se to događa? Pa zato što uvek stvaramo odraz samog sebe u drugome. Stvaramo iluziju. Kad ste zaljubljeni i mrzite, kada nalazite prijatelje i neprijatelje… sve su to vaši odrazi.

Ako se ne probudite, ako ne shvatite ko ste, i dalje ćete viđati svoje vlastite odraze u ogledalima drugih – vodeći ljubav sa vlastitim odrazom, boreći se sa vlastitim odrazom. Ego je apsolutno samozadovoljavajući. To je samozadovoljavanje – čineći sve sebi kroz vlastite odraze.

Kako znaš da te neko stvarno voli?

Kada se zaljubiš u ženu (ili muškarca), možeš li tačno opisati čime te je ta žena privukla? Sigurno ne možeš videti njeno biće, jer ne poznaješ ni vlastito. Niti možeš prepoznati njenu psihu, jer čitati nekome misli nije lak zadatak. Dakle, šta si našao u toj ženi? Nešto u tebi fizički, hemijski, u tvojim hormonima je privučeno od strane hormona te žene, njenog fizičkog, njene hemije. To nije stvar ljubavi, već stvar hemije.

Zamisli sada da žena u koju si se zaljubio ode kod doktora i promeni pol, i sada joj raste brada. Hoćeš li je i dalje voljeti? Ništa se nije promenilo, samo hemija, hormoni. Gde je sad tvoja ljubav?

Samo 1% ljudi su ušli malo dublje. Pesnici, slikari, svirači, plesači i pevači imaju dovoljno senzibilnosti da osete ono što nadilazi telesno. Oni mogu osetiti lepotu Duha, osećajnost Srca, jer i sami žive na tom nivou.

Zapamti ovo kao opšte pravilo: Ne možeš videti dalje od onoga gde i sam prebivaš. Ako živiš u svom telu i misliš da si samo telo, tada možeš biti privučen samo nečijim telom. To je telesni stadijum ljubavi. Ali svirač, slikar ili pesnik žive na drugom nivou. On ne misli, on oseća, jer živi srcem i može osetiti srce druge osobe. Ovo je često nazvano ljubavlju. To je retko – možda u 1% slučajeva – ali s vremena na vreme se dogodi.

Zašto velika većina ljudi ne odlazi na drugi nivo gde je tako lepo? E, tu je problem: Sve je to jako lepo, ali je i jako osetljivo. Nije napravljeno od čelika, već od vrlo krhkog stakla, a kad ogledalo padne i razbije se, nema načina da se opet sastavi. Ljudi se boje da se ne upletu preduboko, da ne dostignu krhke nivoe ljubavi, jer na ovom nivou je sve je neverovatno lepo, ali i neverovatno promenljivo.

Osećaji nisu kao stene, oni su kao latice ruže. Bolje je imati plastične cvetove ruže, jer će uvek biti tu i možeš ih oprati svaki dan i uvek će izgledati sveže. Takođe, možeš ih poprskati francuskim parfemom. Ako boja izbledi možeš ih ponovo obojiti. Plastika je jedna od neuništivih stvari na ovom svetu, stabilna je, izdržljiva. Zato ljudi ostaju na fizičkom nivou ljubavi. To je površno, ali je stabilno.

Umetnici znaju da se zaljube gotovo svakodnevno. Njihova ljubav je kao ruža. I dok je tu, ona je tako mirisna, tako živa, pleše u svoj lepoti na vetru, na kiši, na suncu. Ali kad dođe veče, ona možda prođe, i ne možeš ništa učiniti da to sprečiš. Ta dublja ljubav srca je kao dašak vetra koji ti uđe u sobu, donese svježinu i – ode. Ne možeš vetar zadržati šakom.

Malo je onih koji su hrabri da se prepuse životu koji se svakog trenutka menja. Zato odlučuju da se zaljube na siguran način u koji se pouzdaju. Ne znam koju ti vrstu ljubavi poznaješ – verovatno prvi tip, možda drugi. I uplašen si: Kad stigneš do vlastitog Bića, šta će se desiti s tvojom ljubavlju? Sigurno će nestati. Ali ne brini – nećeš izgubiti ama baš ništa. Nova vrsta ljubavi će se izdići, ona koja se pojavi kod jednog od milijun ljudi. Ova ljubav se može nazvati “ispunjenost ljubavlju”.

Prva vrsta ljubavi bi trebalo nazvati “seks bez ljubavi”. Drugi tip bi trebalo nazvati “ljubav”. A treći – “ispunjenost ljubavlju”. To je kvalitet koji nije usmerena ni na koga – nije posesivan i ne priznaje da neko drugi poseduje tebe. Ovaj kvalitet ljubavi je tako korenita (radikalna) revolucija, da je već teško i predstaviti je samom sebi.

Novinari me pitaju: “Zašto je ovde toliko puno žena?” Očigledno važno pitanje, i šokirani su kad im kažem, jer nisu očekivali odgovor da sam ja muškarac. Tada su me gledali s nevericom. Rekoh im: “Jasno je da će mnogo više žena biti ovde iz jednostavnog razloga – znaju da su za svog života naučile ili seks ili, u retkim slučajevima, par momenata ljubavi. Ali nisu naučile okus Voljenja. Čak i muškarci koje vidite ovde razvili su ženske osobine u sebi, koje su bile potisnute zbog društva oko njih.“

Jer, od malih nogu učite sina: “Ti si dečak, a ne devojčica. Ponašaj se kao dečak. Devojčice plaču, ti nemoj. Ponašaj se kao muškarac.“ I tako svaki dečak počinje da odbacuje svoje ženske osobine. A sve što je lepo je žensko. Na kraju ostanu samo varvarski životinjski ostaci. Jedina funkcija muškaraca je da prave decu. Devojčice ne smeju da imaju muške osobine. Ako žele da se pentraju na drvo, odmah će je zaustaviti: “To je za dečake, a ne za devojčice.“ Čudno! Ako devojčica želi da se popne na drvo, to je sam po sebi dovoljan razlog da joj to dozvolite.

U svim društvima kroz istoriju za muškarce i žene razvijana je različita garderoba. To nije ispravno, jer svaki muškarac je i žena, nastao je iz dva izvora: svog oca i svoje majke. Oboje su doprineli njegovom postojanju. I svaka žena je i muškarac. Mi smo ih oboje uništili. Žene su izgubile svoju hrabrost, avanturizam, prosuđivanje i logiku, jer se verovalo da su ovo muške osobine. A muškarci su izgubili svoj šarm, osećajnost, saosećajnost i ljubaznost. I oboje egzistiraju polovično. Ovo je najveći problem koji treba rešiti – bar po pitanju ljudi.

Moji sanjasini (učenici) moraju biti oboje, i muško i žensko u isto vreme. I to ih obogaćuje. Tako imaju sve karakteristike koje su dostupne ljudima, ne samo polovinu. Tako stižu u tačku Bića gde ih okružuje samo jedno svojstvo ljubavi – kao miris.

Novinari su me pitali: “Voliš li Šilu?” Rekoh: “Naravno, ali ja volim toliko žena da im čak ne znam ni imena. I ne samo žene – ja volim i toliko muškaraca, jer su polužene.“ Sa milon sanjasina po celom svetu ja ne mogu pokazati samo na jednu osobu i reći: “Ovu osobu volim.“. Mogu samo reći: “Ja volim!“. Ko je spreman da primi moju ljubav, uzima je – ona je tu. Zato nemajte straha. Vaša briga je opravdana: Ono za što mislite da je ljubav nestaće, ali ono što će zauzeti njeno mjesto je ogromno i bez kraja. Bićete sposobni voleti bez vezivanja. Moći ćete voleti mnogo ljudi, jer ako volite jednu osobu, ostajete siromašni. Ta jedna osoba vam može dati neko iskustvo ljubavi, ali mnogo ljudi voli.

Bićete zapanjeni da vam svaka osoba daje novi osećaj, novu pesmu, novi oblik ekstaze. Zato sam ja protiv braka. U mojoj viziji, brak bi u zajednici trebalo ukinuti. Ljudi mogu živeti zajedno, ako to žele, ali to nije zakonska neophodnost. Trebalo bi da imaju slobodu kretanja i koliko god je moguće više iskustva ljubavi. Ne treba da budete posesivni. Želja za posedovanjem uništava ljubav. I ne treba da dozvolite da vas neko posjeduje, jer i to uništava ljubav.

Svi ljudi zaslužuju biti voljeni. Nema potrebe da se vežete za jednu osobu celi život. To je jedan od razloga zašto je ljudima u celom svetu tako dosadno. Zašto ne mogu da se smeju kao vi, da plešu kao vi? Oni su vezani nevidljivim lancima: brak, porodica, muž, žena, deca. Prepuni su obaveza, odgovornosti, žrtve. A vi želite da se smešite, smejete, plešete i da budete srećni? Očekujete nemoguće! Moguće je. Oslobod ljubav od posesivnosti! To se može desiti samo ako u svojoj meditaciji otkriješ svoju suštinu.

Sa otkrićem svog bića nastaje nelična “ispunjenost ljubavlju“. Tada jednostavno voliš. I to se konstantno širi, prvo ljudi, pa ubrzo životinje, drveće, planine, zvezde. I doći će dan kada će sveopšte postojanje biti tvoja ljubavnica. To je tvoj potencijal. I svako ko ga ne postigne, protraćio je život.

Da, moraćeš izgubiti par stvari, ali one su bezvredne. Dobićeš toliko da nećeš nikada pomišljati na to što si izgubio. Čista, nelična “ispunjenost ljubavlju“, koja prodire u suštinu svakog ljudskog bića – to nastaje iz meditativnog svojstva tišine i dubokog uranjanja u svoje biće. Ne plaši se da izgubiš to što imaš.”